Организација медицине рада у Србији

У периоду пре II светског рата у тадашњој Југославији усвојени су први закони који су се тицали радника и заштите њиховог здравља на раду. Тако је 1921. године донесен Закон о инспекцији рада, а нешто касније, 1922.г. и Закон о осигурању радника. У том периоду до 1939.г. Југославија је прихватилу већину од 63 међународних конвенција о раду.

Послератни период карактерисала је брза индустријализација, са развојем великих индустријских предузећа - фабрика у друштвеном власништву. Већ 1947. године усвојен је Закон о обавезним периодичним прегледима радника, 1948.г. Закон о санитарној инспекцији, 1958.г. Закон о инвалидском осигурању и 1959.г. Закон о здравственом осигурању.

Медицина рада у том периоду представља интегрални део организоване здравствене делатности са основним задатком да заштити и унапреди здравље радника и чини саставни део примарне здравствене заштите. Основна функција медицине рада била је превентивна, са циљем да обухвати све запослене раднике. Поред тога у раду служби медицине рада био је заступљен принцип јединства превентивне и куративне медицине у здравственој заштити радника. Поједина велика предузећа имала су веома развијену службу медицине рада у свом саставу која је радницима пружала и куративе и превентивне услуге (на пример „Застава“ у Крагујевцу).

Већ у седамдесетим годинама прошлог века све више се говори о „интегралној“ здравственој заштити радника, у којој служба медицине рада ради на основу потреба и захтева производних организација, с једне стране и адекватније се повезује са целокупном здравственом службом, с друге стране. На темељу ових начела организују се диспанзери медицине рада, односно здравствене станице или службе медицине рада, уколико нема услова за формирање диспензера. Диспанзери су ређе самосталне организације, углавном чине део радних организација или јединице домова здравља, односно ванболничке службе комплексних медицинских центара, а ретко и у склопу завода за здравствену заштиту. Постојали су и диспанзери за поједине гране.

Од 1991. г. Србија, у склопу социјално-економске транзиције, пролази кроз радикалне промене у радном окружењу, укључујући безбедност и здравље на раду, промене социјалне заштите радника и система здравствене заштите, укључујући и службу медицине рада. Долази практично до нестанка структуре и ресурса медицине рада из претходног периода и стварања нове структуре од самог почетка. Уместо да процес буде само прелазак, транзиција (то јест само реорганизација и модернизација постојећих структура) дошло је до распада службе медицине рада, делом и као последица распада великих индустријских комбината, које су једном у прошлости представљале окосницу ових активности.

Инфраструктура медицине рада значајно се смањила у току процеса транзиције. Иако су усвајене нове стратегије и закони у области безбедности и здрављу на раду, недостају или су недовољне законске основе које регулишу организацију и садржај рада медицине рада и то:

a) развој службе медицине рада није део опште здравствене стратегије нити стратегије безбедности и здравља на раду;

б) постојећа законска регулатива не предвиђа систем организације службе медицине рада, инфраструктуру, надлежност, алтернативне моделе пружања услуга нити начин финансирања;

в) место и законска основа медицине рада и даље је нејасна, чак и сада када је легислатива иновирана;

г) нејасни критеријуми захтева за квалитетом, садржаја рада и места службе медицине рада и даваоца услуга медицине рада у здравственом систему и

д) законска основа запослених у медицини рада и захтеви за њиховом стручношћу и критеријуми рада нису добро дефинисани.

 

Нејасна позиција и активности у процесу имплементације, као и систем плаћања познат као „капитација“ у току процеса реформе здравственог система довели су до одласка највећег броја лекара специјалиста медицине рада у друге секторе, најчешће у примарну здравствену заштиту, као изабраних лекара у домовима здравља. Као последица тога смањена је покривеност службама медицине рада, а у одређеном степену је и садржај рада служби неодговарајући са предоминацијом активности који су усмерене ка индивидуалном раднику, уместо ка активностима које су оријентисане ка радној средини.

Садашњи систем финансирања медицине рада у Србији довео је до значајног преливања трошкова насталих због лоших услова на раду, повреда на раду и професионалних болести са послодавца на јавни сектор и саме запослене. Ово није у складу са принципима Конвенције 161 Међународне организације рада и одговарајућом препоруком 171, директивама ЕУ и Социјалном повељом Савета Европе.

 

Према Закону о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12 и 45/13) и Уредбе о плану мреже здравствених установа у Србији (Сл. гласник РС",бр. 42/2006, 119/2007, 84/2008, 71/2009 и 85/2009) службе медицине радаорганизована су на следећи начин:

 I Здравствена делатност на примарном нивоу:

·         Служба за здравствену заштиту радника у дому здравља или у приватној ординацији и

·         Завод за здравствену заштиту радника у оквиру кога се може образовати служба за медицину радa(заводи за здравствену заштиту у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу,  МУП-а Србијеи „Железнице Србије“).

II Здравствена делатност која се обавља на више ниова:

·         Институт за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић“.